Bliži se kraj još jednog kišnog proleća, i po ko zna koji put nas uverava da floskula iz naslova ipak nije tačna. U stvari, ne bi se moglo reći da nije tačna, ali je činjenica da samo velika količina padavina nije dovoljan uslov za rast i raznolikost vrsta prolećnih gljiva. Neophodni su i odgovarajuća temperatura i osunčanost. Previše  kiše nije pogodovalo svim vrstama pa su neke tipično prolećne gljive izostale. S druge strane, javile su se neke jesenje vrste koje, do sada, nismo nalazili u proleće.Činjenica je da vrlo malo znamo o ekološkim i klimatskim uslovima potrebnim za rast određenih vrsta, pa i celih rodova, i da će klimatske promene još više zakomplikovati ovaj problem. Oni koji duže pamte, setiće se sa setom vremena od pre dvadesetak-trideset godina kada su u par dana mogli predvideti kada će se pojaviti određena vrsta na poznatim lokacijama.Ostaje nam da se nadamo,da to vreme nije, na žalost, zauvek prošlo.

Iako je, bar do sada, izostao talas prolećnih zeka, amanita pa i vrganjevki, ovo proleće nas je „častilo“ sa par retkih gljiva. 

Amanita eliae je relativno retka gljiva u Evropi i u nekim zemljama je na listama retkih i ugroženih vrsta. Kao termofilna vrsta, mnogo je češća na jugu Evrope nego u njenom centralnom delu i na severu, pa je tako već dugi niz godina nalazimo i u Šumadiji, na poznatoj lokaciji u Sabanti. Ove godine, poznatim staništima dodaćemo još dva: Ratković i Žeželj. Ona voli tople, hrastove šumarke, pa će verovatno, u budućnosti, ovaj spisak staništa biti proširen jer Šumadija obiluje takvim terenima.  

Druga gljiva na ovom spisku retkih bi bila Entoloma incanum, i ovo je ,najverovatnije,i njen prvi zabeleženi nalaz u Srbiji. Ona je ,svakako, jedna od najlepših manjih entoloma, pre svega zbog svoje preovlađujuće zelene boje. S obzirom da je relativno mala, možda bi se u prvom trenutku mogla zameniti sa Nygrocybe psittacina koja je slične boje, ali roze listići u kasnijoj fazi razvoja i oblik spora jasno razgraničavaju ove dve vrste.